Usmeni ispit EM 2024 PDF

PRIMENA ASPEKATA EKOLOŠKOG ODRŽIVOG UPRAVLJANJA: EKOLOŠKA PODOBNOST PROIZVODA Industrija predstavlja glavnog uzročnika ekoloških problema, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou, doprinoseći ne samo pogoršanju stanja životne sredine već i kvaliteta života uopšte. Posledično, t...

PRIMENA ASPEKATA EKOLOŠKOG ODRŽIVOG UPRAVLJANJA: EKOLOŠKA PODOBNOST PROIZVODA Industrija predstavlja glavnog uzročnika ekoloških problema, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou, doprinoseći ne samo pogoršanju stanja životne sredine već i kvaliteta života uopšte. Posledično, tokom poslednjih nekoliko decenija, industrijske nacije su odgovorile na ovo zagađenje i degradaciju životne sredine na sledećih pet karakterističnih načina: 1. Neprepoznavanjem ili ignorisanjem problema zagađenja životne sredine. 2. Razblaživanjem ili disperzijom nastalog zagađenja, tako da efekti zagađenja budu manje štetni ili primetni. 3. Traženjem načina za kontrolu zagađenja i stvaranja otpada (“end-of-pipe“ ili pristup kontroli zagađenja). 4. Pokušavanjem razvoja i poboljšanja ekoloških tehnologija koje bi pomogle u zatvaranju petlji u materijalnim tokovima za vreme proizvodnih procesa, kao i olakšavanja ponovne upotrebe i recikliranja. 5. Implementiranjem čistije proizvodnje putem prevencije zagađenja i generisanja otpada na izvoru njegovog nastanka. Kao metod prevazilaženja nastalog zagađenja, javaljaju se pristupi kontroli zagađenja iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka koji evidentno nisu bili dovoljni, što je prouzrokovalo potrebu za pronalaženjem novih i fleksibilnijih pristupa koji omogućavaju primenu kreativnih rešenja razvijenih zajedničkim radom industrije, vlada i ekoloških eksperata. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pojavile su se kao uobičajene i često primenjivane, dve nove metode - recikliranje i obnavljanje energije, nasuprot tradicionalnim pristupima kontroli zagađenja. Potom se javljaju koncepti konzervacije resursa, smanjenja rizika i prevencije zagađenja koji su dobro prihvaćeni i od vlada i industrija širom sveta. Od ranih devedesetih godina prošlog veka, na tržištima se sve više i više javljaju interesovanja vezana za ekološku problematiku i zagađenje životne sredine.1 Zbog toga su formirani ciljevi kao što je ekološka podobnost proizvoda, reciklabilnost, redukcija otpada, troškovi prouzrokovani zagađenjem... Pored ovoga, potrošači su postali mnogo „glasniji“, tražeći da se ispune njihove potrebe za „zelenim“ odnosno ekološki podobnim proizvodima, čak i po cenu da za takve proizvode plate višu cenu. U ovom periodu javlja se paradigma i koncept čistije proizvodnje između ostalog i kao posledica već prihvaćenih koncepata prevencije zagađenja, minimiziranja otpada i ekološke efikasnosti koje odlikuju aktivnosti koje kombinuju maksimum pozitivnih efekata na životnu sredinu sa ekonomskim uštedama za industriju i celokupno društvo. 1 Zahvaljujući interesovanju koje je stvorio Dan Zemlje 1990. godine, uvođenje zelenih proizvoda je činilo 13,4% svih novih proizvoda široke potrošnje tokom 1991. godine (810 proizvoda godišnje), što predstavlja izuzetno značajno povećanje u odnosu na 0,5% iz 1985. godine. Pored navedenih, pojavili su se i sledeći koncepti: industrijska ekologija, faktor 4 (proizvoditi dva puta više sa polovinom input resursa), inicijative za nula emisije (engl. zero emission) i otpad, integrisane proizvodne politike, šira upotreba pristupa životni ciklus proizvoda i usluga i fokusiranje na dematerijalizaciju i supstituciju materijala. Industrijska ekologija i industrijski metabolizam predstavljaju nove obrasce industrijske proizvodnje i u bliskoj su vezi sa konceptom čistije proizvodnje. Oni uključuju proučavanje industrijskih sistema i ekonomskih aktivnosti, kao i njihovih veza sa osnovnim ekološkim sistemima, sa ciljem „imitiranja“ recikliranja materijala kao sastavnog aspekta prirodnih ekosistema. Za ove pristupe je ključno uvođenje upravljanja tokovima materijala. Takođe, javlja se transformacija otpada nastalog u industriji u industrijske sirovine, kao jedan od najznačajnijih ciljeva industrijske ekologije uz korišćenje eko-industrijskih parkova i pristupa nula emisija.  PROIZVODNI MENADŽMENT I „ZELENE“ STRATEGIJE Imajući u vidu da se dizajniranje ekološki podobnih proizvoda (primenom dizajna za životnu sredinu) i usluga visoko kotira u svakoj ekološkoj, ekonomskoj, socijalnoj i političkoj agendi, u proizvodnoj oblasti se promoviše integracija ekoloških ciljeva u svim aspektima aktivnosti preduzeća/organizacije, od formulisanja strategije, planiranja, dizajna u proizvodnji, kao i poslovanja sa potrošačima. Zato, organizacije moraju da pronađu rešenja za ekološke izazove kroz marketinške strategije, proizvode i usluge, a da pri tome i dalje ostanu konkurentne. Ovo obuhvata i nove „zelene“ strategije poslovanja, kao što su: nove tehnologije za rukovanje otpadom i smanjenje zagađenja; standardizovanje proizvoda radi obezbeđivanja njihove neškodljivosti po životnu sredinu; obezbeđivanja „istinski“ prirodnih proizvoda i orijentisanje proizvoda na konzerviranje prirodnih resursa i veću zaokupljenost zdravljem. Ovakva rešenja u poslovnim strategijama obezbeđuju da organizacija ima legitimnu ulogu u obezbeđivanju društvenih potreba, baš kao i mogućnost da dostigne industrijsku nadmoć. Takođe, naglašavaju i potencijalne mogućnosti za razvoj proizvoda/usluga. Iako, neki na ove promene gledaju kao na pretnje i/ili dodatne troškove, one predstavljaju takođe i dobre realne mogućnosti u ekološkim razvojima za one koji su spremni da ih prepoznaju i iskoriste.  ODRŽIVA PROIZVODNJA Aspekt koji dominira proizvodnom industrijom 21. veka svakako je onaj koji se odnosi na neophodnu održivost proizvodnje, odnosno održivu proizvodnju. Održiva proizvodnja predstavlja razvoj proizvodne industrije tako da ona zadovolji potrebe društva, ali u isto vreme bude i potpora održivom ekonomskom razvoju. Postojeći industrijski sistemi nisu održivi posmatrano na duži period jer predstavljaju potrošače prirodnih resursa. Čak je neodrživ i razvoj postojećih industrijskih nacija na sadašnjem nivou njihove potrošnje proizvoda i usluga. Ako se ovome doda prirodna težnja zemalja u razvoju da prate obrasce potrošnje razvijenih zemalja, dolazi do očiglednih povećanja negativnih uticaja na životnu sredinu: industrijalizacija, proizvodnja hrane, iscrpljivanje prirodnih resursa, zagađenje. S druge strane, kako stabilnost ekonomskih sistema zemalja u razvoju zavisi od njihovog rasta, tako nijedna od ovih zemalja ne bi prihvatila nametanje ograničenja u odnosu na njihov potrebni ekonomski rast. Zbog toga se ističe odgovornost vlada i samih potrošača da naglase ulogu tehnologija i neophodnih strategija za ostvarivanje održive proizvodnje: efikasniji proizvodni procesi (u smislu upotrebe energije i resursa),  preventivne strategije, tehnologije čistije proizvodnje i procedura za vreme celokupnog životnog ciklusa proizvoda, minimiziranje ili izbegavanje otpada, upravljanje ekološkim rizikom. Politike održive proizvodnje bi trebalo da promovišu: poboljšanje „prirodne produktivnosti” proizvoda, duži životni ciklus proizvoda koji uključuje više popravki i servisiranja, povećanje stepena ponovne upotrebe i recikliranja, poboljšanje procesnih tehnologija, ekološke industrije, istraživanje i razvoj u oblasti ekološki podobnih tehnologija, bio-tehnologije, energetsku efikasnost, efikasnost transportne mreže, internacionalizaciju eksternih troškova, redistribuciju taksi tako da se smanje takse na rad, a povećaju takse na upotrebu prirodnih resursa.  Karakteristike održivih proizvodnih sistema Priroda održivih proizvodnih sistema zavisi od industrijskog sektora na koji se oni odnose. I pored toga, zajedničke karakteristike svih održivih proizvodnih sistema su: Ekološka odgovornost mora da obuhvata organizacionu kulturu cele organizacije. Ovo podrazumeva ekološke politike i izjave o ekološkim ciljevima. Ekološki programi moraju da budu uvedeni u celoj organizaciji, te organizovani ekološki treninzi za postizanje ekoloških kompetencija svih zaposlenih. Takođe, „čisti” procesi i materijali moraju da postanu norme u svim aspektima operacija kompanije. Dizajn proizvoda i procesa mora da zadovoljava ciljeve održivosti koji moraju da budu inkorporirani u osnovne procedure dizajna. Ovo ima za posledice aktivnosti inženjerskih timova koji se bave dizajnom proizvoda i procesa, uvođenjem dizajna za životnu sredinu u sve sisteme dizajna, troškova i sistema za podršku odlučivanju. Maksimum upotrebe i ponovne upotrebe recikliranih komponenti i materijala. Odnosi se na fundamentalne promene u dizajnu proizvoda i procesa proizvodnje uz blisku saradnju sa industrijom reciklaže radi ostvarivanja dalje efikasnosti procesa proizvodnje. Koncept životnog ciklusa proizvoda mora da bude primenjen na ceo proizvodni sistem. Ovo znači da proizvodnja mora da bude takva da je spremna da fleksibilno odgovori na zahteve za promenama  proizvoda, obima proizvodnje, procesnih tehnologija… i to sa minimumom reinvestiranja uz akcenat na maksimiziranje primene modularnog dizajna. Proizvodnja mora da budu isto toliko lean koliko i čistija. Paradigma čistije i održive proizvodnje mora da bude ugrađena u prethodne paradigme organizacije zajedno sa kvalitetom i efikasnošću. Ovo između ostalog podrazumeva da dobra i usluge budu proizvedeni sa minimumom korišćenja resursa kao inputa uz maksimalnu efikasnost. Reinženjering mora da zadovolji ekološke ciljeve i ciljeve održivosti. Reinženjering unutrašnje strukture kompanije, kao i reinženjering kompletnog lanca snabdevanja mora da uključi ekološke koncepte i koncepte održivosti u kriterijume redizajna. Kaizen mora da zadovolji ekološke ciljeve i ciljeve održivosti. Kao što je Kaizen bio uspešan u uključivanju maksimalnog broja ljudi u implementaciji eliminicaje otpada kao nužnog i sastavnog dela proizvodne efikasnosti, tako koncept Kaizena mora da zadovolji i ekološke ciljeve i ciljeve održivosti uz ciljeve smanjenja i eliminacije troškova. Metrike kompanije moraju da zadovolje ciljeve održivosti. Jedino fokusiranjem na merljive aspekte ekoloških performansi kompanije biće usmerena adekvatna pažnja na napredovanje u pogledu održive proizvodnje. Ovo zahteva i nove pristupe monitoringu performansi, finansijskim procenama i troškovima.  Proizvođači moraju da se zalažu za produžavanje životnog ciklusa proizvoda. Ako su proizvođači implementirali recikliranje i reproizvodnju određenih komponenti proizvoda i produžili životni ciklus proizvoda, onda moraju da obezbede i odgovarajuće rezervne delove za ove proizvode. Ovaj zahtev moraju da odlikuju efikasnost i niski troškovi. Upotreba čistijih tehnologija. Bolje je koristiti čistije tehnologije da bi se smanjilo zagađenje i time zadovoljili principi predostrožnosti i prevencije, nego ih koristiti za smanjenje već nastalog zagađenja. Čistija proizvodnja Ekološki program Ujedinjenih nacija (The United Nations Environment Programme) razvio je sledeću definiciju čistije proizvodnje, koja se i danas najčešće upotrebljava: „Čistija proizvodnja predstavlja kontinualnu primenu integralne preventivne ekološke strategije za procese, proizvode i usluge radi povećanja efikasnosti i smanjenja rizika za ljude i životnu sredinu”. Zadatak čistije proizvodnje je da utiče na smanjenje negativnih uticaja proizvoda tokom njihovog celokupnog životnog ciklusa – od ekstrakcije sirovina, preko proizvodnje i upotrebe proizvoda, do njihovog konačnog odlaganja kao otpada. Ovi uticaji se odnose na ekološke uticaje, uticaje na zdravlje ljudi i uticaje na bezbednost. Takođe, čistija proizvodnja podrazumeva inkorporiranje ekoloških razmatranja u dizajniranje i isporuku usluga, imajući u vidu da dizajn usluga predstavlja veoma bitnu fazu koja se odnosi na proizvode. Zaključuje se da čistija proizvodnja mora da predstavlja integralnu i neophodnu komponentu za dostizanje održivog razvoja, imajući u vidu da se eliminisanjem i smanjivanjem otpada na izvoru njegovog nastanka postiže neophodni ekonomski razvoj koji je i ekološki održiv. Neki od koncepata čistije proizvodnje koji direktno potpomažu održivi razvoj su: Smanjivanje otpada na izvoru i smanjivanje upotrebe primarnih sirovina kao vid održivije prakse upotrebe ograničenih resursa Planete. Prevencija zagađenja. Veći stepen partnerstva i komunikacije sa lokalnim vladama, univerzitetama i lokalnim zajednicama radi obezbeđivanja veće participacije na lokalnom nivou i ostvarivanja prava jednakosti kao jednog od ciljeva održivog razvoja. Investiranje koje pomaži i ekonomiji i životnoj sredini. Na ovaj način čistija proizvodnja ne doprinosi samo zaštiti životne sredine i ljudskog zdravlja, već doprinosi i ekonomskoj efikasnosti, konkurentnosti i profitabilnosti preduzeća. Posledično dolazi do značajnih finansijskih i ekonomskih prednosti na lokalnom i globalnom nivou. Tako čistija proizvodnja zajedno sa preventivnim ekološkim menadžmentom predstavlja prvi korak ka održivosti. Ključni princip čistije proizvodnje se odnosi na potrebu da se preventivno deluje na zagađivače i otpad na mestu njihovog nastajanja. Radi ovoga, proizvodni proces čistije proizvodnje uključuje kombinaciju: konzervacije primarnih sirovina, vode i energije; eliminisanja toksina i opasnih materijala i smanjenja količine i toksičnosti svih emisija i otpada na izvoru njihovog nastanka. Tehnike i prakse čistije proizvodnje koje preporučuje Organizacija za razvoj industrije Ujedinjenih nacija (United Nations Industrial Development Organization) su: Prevencija. Sprečavanje eventualnih i neželjenih curenja i prosipanja materijla iz proizvodnih procesa radi dostizanja odgovarajućih, standardizovanih operacija i održavanja procedura i praksi. Promena materijalnog inputa. Zamena opasnih ili neobnovljivih sirovina na ulazu u proizvodni proces onim materijalima koji su manje opasni ili obnovljivi ili materijalima koji omogućavanju dugotrajno servisiranje. Bolja kontrola procesa. Modifikacija radnih procedura, mašinskih instrukcija i procesa radi postizanja veće efikasnosti i manjeg stepena generisanja otpada i emisija. Promene tehnologije. Zamena postojećih tehnologija ili delova procesa sa ciljem minimiziranja stope generisanog otpada i emisija za vreme proizvodnje. Ponovna upotreba. Ponovna upotreba otpadnih materijala ili u istim procesima ili za druge različite svrhe unutar kompanije.  Proizvodnja korisnih nusproizvoda. Transformacija već generisanog otpada u materijale koji mogu da se ponovo koriste ili recikliranju za neku drugu svrhu van kompanije. Modifikacija proizvoda. Modifikacija karakteristika proizvoda radi minimiziranja njegovih ekoloških uticaja za vreme ili posle njegove upotrebe (odlaganje) ili minimiziranje ekoloških uticaja njegove proizvodnje. EKOLOŠKA PODOBNOST PROIZVODA U SLUŽBI ODRŽIVOG RAZVOJA Komponenta održivog razvoja koja se odnosi na usklađeni privredni rast (proizvodnju i potrošnju), ukazuje na potrebu za umerenim i racionalnim korišćenjem prirodnih resursa prilikom kreiranja i korišćenja proizvoda za višenamensku upotrebu i potrošnju, kao i za drugim minimalnim negativnim uticajima proizvoda na životnu sredinu. Ovo znači da program proizvodnje koji je u skladu sa održivim razvojem, treba da nudi asortiman proizvoda koji su neophodni (ne predstavljaju luksuz) i bezopasni po životnu sredinu, a čija se proizvodnja odlikuje malom potrošnjom resursa i najmanjim mogućim emisijama i količinama otpadnih materijala. Održivost proizvodnje predstavlja preorijentaciju privrednih grana, naročito industrije, na proizvodnju predmeta, materijala i oprema za višekratnu upotrebu, što znači da po isteku roka upotrebe predmet (proizvod) može da se ponovno upotrebi za istu ili drugu svrhu u istom obliku, dopunjenom i popravljenom za neku drugu svrhu ili kao sirovina (procesom recikliranja/reciklaže). Ovakav proizvod je u službi održivog razvoja i odlikuje ga ekološka podobnost. Ekološka podobnost proizvoda je osobina proizvoda da ima minimalan ekološki uticaj u toku svog životnog ciklusa (kompletnog), čime se zadovoljava suština koncepcije održivog razvoja zasnovana na principu intergeneracijske pravde. Ekološki podoban proizvod je reciklabilan (može da se reciklira) i proizveden je sa minimumom korišćenja prirodnih resursa na postojećem nivou tehnološkog razvoja, uz minimum štetnih energetskih i materijalnih emisija (toplota, vibracije, jonizujuća zračenja, buka, emisije gasovitih i tečnih polutanata...) ili drugih negativnih ekoloških uticaja. Reciklabilnost ekološki podobnog proizvoda podrazumeva da je proizvod sačinjen od međusobno rastavljivih monomaterijalnih i reciklabilnih komponenti. Resursi potrebni za dizajniranje ovakvog proizvoda, kao i energija neophodna za njegovo recikliranje treba da predstavljaju onaj minimum koji može da se postigne na nivou datog tehnološkog razvoja, a primenjeni tehnološki proces treba da bude ostvaren uz minimum štetnih emisija energetske ili materijalne prirode (toplotnih emisija, vibracija, jonizujućih zračenja, emisija gasovitih i tečnih polutanata). Karakteristike ekološki podobnih proizvoda (prema Poslovnoj povelji za održivi razvoj, tačka 6.) su sledeće: minimum neprimerenih ekoloških uticaja;  štedljivost u potrošnji energije i drugih proizvodnih resursa; omogućenost bezbednog korišćenja; nakon upotrebe mogu da se ponovno koriste, recikliraju ili bezbedno zbrinjavaju. Kreiranje ekološki podobnog proizvoda zasniva se na: razmatranju svrhe proizvoda i njegovih funkcija; zameni štetnih materijala ili delova proizvoda sigurnijim alternativama; jednostavnoj i lakoj eventualnoj popravci proizvoda; smanjenju potrošnje energije, upotrebe materijala i štetnih ekoloških uticaja tokom celokupnog životnog ciklusa proizvoda; ugradnji materijala u proizvod koji mogu se recikliraju; mogućnosti ponovne upotrebe delova proizvoda. Proizvodnja ekološki podobnih proizvoda nužno podrazumeva ekološku podobnost procesa i postrojenja kod kojih (prema Poslovnoj povelji za održivi razvoj, tačka 8.) treba obratiti pažnju na: štedljivo korišćenje energije i drugih prirodnih resursa; održivo korišćenje obnovljivih resursa; minimiziranje negativnih uticaja na životnu sredinu; izbegavanje otpada gde god je to moguće;  bezbedno i ekološki neutralno zbrinjavanje nastalog otpada. Input i output aspekti ekološke podobnosti proizvoda Ekološka podobnost proizvoda uslovljena je adekvatnim input i output aspektima proizvoda. Adekvatnost ovih aspekata se ogleda u potrebi za minimizacijom input i output ekoloških uticaja proizvoda čime se postiže i odgovarajuća minimizacija mogućih negativnih rezultata ovih uticaja, odnosno ekoloških input i output kriza prouzrokovanih proizvodima. U input aspekte ekološke podobnosti proizvoda ubrajaju se: korišćenje zemljišta; potrošnja goriva i drugih oblika energije; potrošnja vode; potrošnja materijalnih resursa različitog stepena prethodne obrade tj. sirovina, materijala, delova, sklopova itd. U output aspekte ekološke podobnosti proizvoda ubrajaju se: zagađivanje životne sredine i degradacija ekosistema prilikom ekstrakcije sirovina; zagađivanje životne sredine prilikom proizvodnje dobara i pružanja usluga, uključujući i transport dobara;  zagađivanje životne sredine prilikom namenske potrošnje nekih proizvoda iz kategorije „potrošnih dobara”; zagađivanje životne sredine prilikom namenske upotrebe nekih proizvoda iz kategorije „upotrebnih dobara”; pretvaranje u otpad mnogih proizvoda nakon namenske upotrebe čime se povećava problem čvrstog otpada; korišćenje jednokratnih pakovanja za proizvode koja se posle upotrebe pretvaraju u otpad; oslobađanje supstanci iz nekih proizvoda prilikom njihovog namenskog korišćenja ili kada dospevaju na otpad, a koje negativno deluju na receptore i na ekosistem; zauzimanje prostora u trgovini, kod korisnika i na deponijama nakon isteka veka trajanja manje- više svih proizvoda. Input i output-uticaji proizvoda na životnu sredinu (kao input i output aspekti njegove ekološke podobnosti) prikazani su na Slici 1.  SLIKA 1. Input i output uticaji proizvoda na životnu sredinu Integralni pristup ekološkoj podobnosti proizvoda Utvrđivanje ekološke podobnosti proizvoda, zasnovane na prilagođenosti proizvoda održivom razvoju, zahteva integralni pristup. Integralno razmatranje ekološke podobnosti proizvoda2 proističe iz koncepta „životnog ciklusa” proizvoda3 2 U integralnom pristupu ekološkoj podobnosti proizvoda, pažnja se poklanja svakoj pojedinačnoj fazi životnog ciklusa proizvoda koja osim svojih ekonomskih ima i ekološke uticaje. Vladine, poslovne i nevladine organizacije mogu da primenjuju ovaj koncept životnog ciklusa proizvoda u procesu donošenja odluka koje se odnose na ekološku i proizvodnu politiku, dizajn i poboljšanja i kao naučni alat za sakupljanje kvantitativnih podataka za inventarisanje, merenje i rangiranje uticaja koje proizvodi, procesi i usluge imaju na životnu sredinu. 3 Pod životnim ciklusom proizvoda se takođe podrazumeva i vreme trajanja (životni vek/period) nekog proizvoda koje zavisi od prirode proizvoda, tj. od potrebe koju on zadovoljava. Prema ovom konceptu životnog ciklusa proizvoda svaki proizvod prolazi kroz sledeće četiri faze svog razvoja: uvođenje/lansiranje, rast/ekspanzija tražnje, zrelost/stagnacija, opadanje tražnje. obuhvatajući sve faze životnog ciklusa proizvoda: ekstrakcija sirovina, proizvodnja materijala, proizvodnja proizvoda, upotreba proizvoda, faza otpada, recikliranje ili ponovno korišćenje, transport - međufaza koja povezuje sve ostale. Ovakvo integralno razmatranje ekološke podobnosti proizvoda, opisano je međunarodnim standardima serije ISO 14000 koji u subseriji ISO 1404x regulišu metodologiju ocenjivanja životnog ciklusa (“Life Cycle Assessment” - LCA), a koriste sasvim drugi pristup fenomenu životnog ciklusa proizvoda, te se oslanjaju na logiku kružnog („cikličnog”) kretanja materije u biosferi i ekosistemima, što je prikazano na Slici 2.4 4 Na ovaj način biosfera kao najstarije globalno „preduzeće” na Planeti funkcioniše već više od 3 milijarde godina i uspešno osigurava svoj opstanak. Proizvodni deo ovog sistema, sastavljen od nepreglednog broja biljaka i sitnih algi, godišnje preradi oko 200 milijardi tona ugljenika u organsku materiju pri čemu proizvode oko 100 milijardi tona kiseonika i 8 x 10kWh energije. SLIKA 2. Kružno kretanje materije u biosferi/ekosistemima (kruženje materije u životnim procesima biosfere/ekosistema) U potpunoj analogiji sa prirodnim sistemima, proizvodnja počinje sa prirodnim sirovinama i nastavlja sa preradom u proizvode. Proizvodi zatim ulaze u fazu upotrebe/korišćenja, a nakon toga postaju otpad koji se razlaže (reciklira), te ponovo koristi kao sirovina. Ovakvi proizvodni sistemi spadaju u ekološke sisteme tipa III, odnosno zatvorenog kružnog tipa u kome su svi materijali uključeni u kružne tokove (Slika 3).  SLIKA 3. Ekološki sistem tipa III, odnosno zatvorenog kružnog tipa Ekološki sistem tipa III u osnovi je potpuno identičan sa globalnim ekosistemom biosfere (Slika 2), pri čemu četiri dela tog sistema imaju praktično iste funkcije, s tim što recikliranje u industrijskim/proizvodnim ekosistemima ima iste zadatke kao razlagači u prirodi. U skladu sa cikličnim kretanjem materije u biosferi, „ekološki orijentisan” životni ciklus proizvoda zasniva se na konceptu pažljivog „praćenja“ od „kolevke do groba” (engl. “from cradle to grave”), odnosno, od ekstrakcije sirovina preko prerade i upotrebe/korišćenja do faze otpada ili deponije. Ovaj standardni koncept životnog ciklusa proizvoda odgovara ekološkom sistemu tipa I, tj. sistemu linearnog tipa (Slika 4).  SLIKA 4. Ekološki sistem tipa I, odnosno linearnog tipa Zbog ograničenosti raspoloživih materijalnih resursa u ležištima sirovina, kao i zbog sve većih površina zauzetih deponijama čvrstog otpada, ekosistem linearnog tipa (ekološki sistem tipa I) koji odgovara konceptu standardnog životnog ciklusa proizvoda, ne može da opstane u dužem vremenskom periodu. Faze standardnog životnog ciklusa proizvoda su: ekstrakcija sirovina (primarnih/prirodnih), proizvodnja materijala, predrada materijala u proizvode, upotreba/korišćenje proizvoda, kraj korišćenja proizvoda/otpad, zbrinjavanje otpada (deponovanje/spaljivanje), transport.5 Faze standardnog životnog ciklusa proizvoda prikazane su na Slici 5. 5 Transport ne predstavlja posebnu fazu životnog ciklusa proizvoda već vezu između faza. SLIKA 5. Faze standardnog životnog ciklusa proizvoda Razvijene industrijske zemlje prelaze6 na pretvaranje linearnog tipa industrijsko-urbanog ekosistema u „otvoreni kružni tip”, tj. u polulinearni-polukružni tip ekosistema - ekološki sistem tipa II7 (Slika 6.). SLIKA 6. Ekološki sistem tipa II, odnosno polulinearnog-polukružnog tipa8 Ekološkom sistemu tipa II odgovara koncept životnog ciklusa proizvoda koji životni put proizvoda prati „od kolevke do kolevke” (engl. “from cradle to cradle”), odnosno od 6 Ovaj prelaz se ostvaruje putem ograničavanja prijemnog kapaciteta za otpatke i pritiska na ceo sistem da sve više razgrađuje svoj otpad, te da osnovne materijale kao sekundardne sirovine ponovo vraća u proces proizvodnje putem recikliranja otpada. 7 Ekološki sistem tipa II može da opstane duže nego sistem tipa I, u zavisnosti od intenziteta i učešća recikliranja otpada. Međutim, dok god je sistem upućen na priliv primarnih sirovina iz ograničenih rezervi ležišta, njegov vek opstanka je ograničen. Zbog toga, ekološki sistem tipa II može da se smatra za prelazni oblik, pre ekološkog sistema tipa III, odnosno zatvorenog kružnog tipa ekosistema. Ovakav sistem može da opstane vremenski neograničeno. Sasvim je moguće da je biosfera u svom razvoju počela da funkcioniše kao tip I, a da je zatim preko tipa II prešla na tip III. „Špekulacije“ u ovom pravcu polaze od činjenice da su se u dalekoj prošlosti na našoj Planeti formirale „deponije organskih otpadaka” koje čovečanstvo danas koristi u obliku uglja, nafte i prirodnog gasa, kao goriva. 8 O.c., str. 12. ekstrakcije sirovina preko prerade, korišćenja i faze otpada do recikliranja otpada tj. od primarne sirovine do prerade otpada u sekundardnu sirovinu. Ovakav koncept životnog ciklusa predstavlja kompletan životni ciklus proizvoda. Faze kompletnog životnog ciklusa proizvoda su: ekstrakcija sirovina (primarnih/sekundarnih), proizvodnja materijala, prerada materijala u proizvode, upotreba/korišćenje proizvoda, kraj korišćenja proizvoda/otpad, dorada/ponovno korišćenje proizvoda, prerada otpada/recikliranje, zbrinjavanje otpada (deponovanje/spaljivanje), transport. Faze kompletnog životnog ciklusa proizvoda prikazane su na Slici 7. SLIKA 7. Faze kompletnog životnog ciklusa proizvoda  Upravljanje fazama životnog ciklusa proizvoda Organizacije/preduzeća svoju „ekološku zabrinutost“ mogu da manifestuju kroz eksperimente sa načinima za preispitivanje i redizajn faza životnog ciklusa svojih proizvoda. U ovom kontekstu ocenjivanje životnog ciklusa primenom LCA metoda opisanog standardima ISO 1404x, fokusira se na ekološke aspekte u razvoju proizvoda i dizajnu, uključujući energetske i materijalne inpute i outpute u proizvodnji, potrošnji i odlaganju proizvoda, odnosno za vreme celokupnog životnog ciklusa proizvoda obuhvatajući tako: ekstrakciju sirovina, obradu materijala, proizvodnju, transport, upotrebu i ponovnu upotrebu proizvoda, recikliranje i konačno odlaganje otpada. Na taj način objektivno se procenjuju opterećenja životne sredine koja su povezana sa proizvodom, procesima ili aktivnostima, kao i mogućnosti za njihova poboljšanja. Upravljanje fazama životnog ciklusa proizvoda zahteva ekološki podoban i eko-efikasan način. Eko-efikasnost se odnosi na odgovarajući proračun vremena za upotrebu ili potrošnju prirodnih (i vrlo često deficitarnih) resursa, tako da je priroda u stanju da ih obnovi. Upravljanje fazama životnog ciklusa proizvoda obuhvata sledeće aktivnosti (po fazama): 1. Faza razvoja. Tradicionalno je karakteriše nabavka sirovina, delova komponenti i podsklopova. Alternativni prilaz se odnosi na ohrabrivanje proizvođača da: proveravaju ekološke programe svojih dobavljača; zahtevaju minimalno pakovanje inputa i uključuju upotrebu materijala koji su obnovljivi ili reciklabilni.  2. Faza proizvodnje. Proizvodne kompanije se ohrabruju da smanjuju emisije, toksičnost i otpad, kao i da konzerviraju vodu i energiju. Takođe se ohrabruju da: traže i razvijaju alternativnu upotrebu proizvoda u fazi otpada (npr. procesi obnavljanja otpada), revidiraju procese proizvodnje na takav način da se minimizira stvaranje otpada i upotreba energije ili pokušaju da pronađu alternativne izvore energije. 3. Faza potrošnje/upotrebe. Zahteva se minimizacija pakovanja, konzervacija energije i minimizacija otpada prilikom održavanja i usluga. Dodatno, kompanije bi trebalo da promovišu konzervaciju energije i obezbede informacije o reciklabilnosti ili ponovnoj upotrebi pakovanja ili proizvoda u fazi otpada/„mrtvih proizvoda“ (engl. “dead products“). 4. Faza otpada. Konačna faza u životnom ciklusu proizvoda je faza njegovog odlaganja. U ovoj fazi uloga eko marketinga u kompaniji je da uvede i sprovodi koncepte ponovne upotrebe i recikliranja, uz koncept redukcije otpada i postizanja nula emisija. Principi i okvir ocenjivanja životnog ciklusa proizvoda Ocenjivanje životnog ciklusa proizvoda - LCA proizvoda je postupak za ocenjivanje ekoloških aspekata i mogućih ekoloških uticaja proizvoda putem:  izrade inventara odgovarajućih materijalnih i energetskih ulaza i izlaza iz sistema proizvoda (stvaranja, korišćenja i zbrinjavanja proizvoda); vrednovanja mogućih ekoloških uticaja koji su posledica ovih ulaza i izlaza; interpretacije rezultata faze analize inventara i faze ocenjivanja uticaja u odnosu na ciljeve istraživanja. Neke od definicija ocenjivanja životnog ciklusa proizvoda su: LCA proizvoda predstavlja kompilaciju i evaluaciju ulaza, izlaza i potencijalnih štetnih ekoloških uticaja tokom celog životnog ciklusa proizvoda. LCA proizvoda je struktuiran, sveobuhvatan i međunarodno standardizovan metod. On kvantifikuje sve relevantne emisije, potrošene sirovine i prateće štetne uticaje na zdravlje ljudi i životnu stedinu, kao i smanjenje dostupnih resursa koji su povezani sa bilo kojim proizvodom ili uslugom. LCA proizvoda podrazumeva evaluaciju određenih ekoloških aspekata kroz sve faze životnog ciklusa proizvoda. Predstavlja set alata i tehnika koje se brzo razvijaju, a dizajnirani su tako da pomognu u upravljanju zaštitom životne sredine sa dugoročnim ciljem ostvarivanja održivosti i postizanja održivog razvoja. LCA proizvoda je proces evaluacije opterećenja životne sredine prouzrokovanog procesom ili aktivnošću. Vrši se identifikacijom i  kvantifikacijom upotrebljene energije i materijala, kao i količine nastalog otpada i emisija radi procene njihovog uticaja te dalje evaluacije mogućnosti poboljšanja. Opšte kategorije ekoloških uticaja koje bi LCA trebalo da obuhvati odnose se na: korišćenje resursa, zdravlje ljudi i ekološke posledice. LCA proizvoda pomaže u: utvrđivanju mogućnosti za poboljšanje ekoloških aspekata proizvoda u različitim fazama njihovog životnog ciklusa; donošenju odluka u industriji, vladinim i nevladinim organizacijama (npr. pri strateškom planiranju, utvrđivanju prioriteta, projektovanju ili izmeni projekta za proizvode ili procese); izboru odgovarajućih indikatora učinka zaštite životne sredine, uključujući i tehnike merenja; marketingu (npr. izjavi o zaštiti životne sredine, šemi ekološkog obeležavanja proizvoda ili ekološkoj deklaraciji proizvoda). Trebalo bi napomenuti da se LCA još uvek nalazi u fazi razvoja koja zahteva dosta praktičnog iskustva. Stoga je veoma važno da se rezultati dobijeni ovom metodom pravilno interpretiraju i primenjuju. Razumevanje ekoloških uticaja proizvoda zahteva od LCA proizvoda da sačuva svoj tehnički kredibilitet uz obezbeđivanje fleksibilnosti, praktičnosti i ekonomičnosti u primeni. Ograničenja LCA metoda su sledeća: Način izbora polaznih pretpostavki za LCA (npr. utvrđivanje granice sistema, izbor izvora podataka i kategorije uticaja) može da bude subjektivan. Modeli koji se koriste za analizu inventara kao i za ocenjivanje ekoloških uticaja ograničeni su svojim pretpostavkama i ne mogu da budu na raspolaganju za sve potencijalne uticaje ili primene. Rezultati LCA studija usmereni na globalne i regionalne probleme mogu da budu nedovoljno adekvatni za primenu na lokalnom nivou, tj. lokalni uslovi mogu da ne odgovaraju regionalnim ili globalnim uslovima. Tačnost LCA studija zavisi od pouzdanosti ili raspoloživosti podataka ili od kvaliteta podataka. Nedostatak prostorne i vremenske dimenzije u podacima inventara koji se koriste za ocenjivanje uticaja unosi neizvesnost u rezultate uticaja. Ova neizvesnost varira u zavisnosti od prostornih i vremenskih karakteristika svake kategorije uticaja. Prema ISO 14041 razlikuju se sledeće definicije koje se koriste prilikom primene LCA metoda: 1. Alokacija. Raspodela ulaznih odnosno izlaznih tokova jediničnog procesa u sistemu proizvoda koji se ispituje. 2. Izjava o poređenju. Tvrdnja koja se odnosi na superiornost ili istovetnost uticaja na životnu sredinu jednog proizvoda u odnosu na drugi konkurentni proizvod koji ima istu namenu. 3. Osnovni tok. Materijal ili energija koji ulaze u sistem koji se ispituje i koji potiču iz životne sredine bez prethodne prerade od strane čoveka ili materijal ili energija koji izlaze iz sistema koji se ispituje i koje se odstranjuju u životnu sredinu bez prerade. 4. Ekološki aspekt. Element aktivnosti, proizvoda ili usluga date organizacije koji može da bude u uzajamnom odnosu sa životnom sredinom. 5. Funkcionalna jedinica. Kvantifikovan učinak sistema proizvoda koji se koristi kao referentna jedinica u studiji ocenjivanja životnog ciklusa. 6. Ulaz. Materijal ili energija koji ulaze u jedinični proces. NAPOMENA: Materijali mogu da obuhvate i sirovine i proizvode. 7. Zainteresovana strana. Pojedinac ili grupa ljudi koji su zabrinuti ili ugroženi zbog učinka sistema proizvoda u zaštiti životne sredine ili zbog rezultata ocenjivanja životnog ciklusa. 8. Životni ciklus. Uzastopne i međusobno povezane faze sistema proizvoda, od nabavke sirovine ili  dobijanja prirodnih resursa do konačnog odlaganja. 9. Ocenjivanje životnog ciklusa (LCA). Prikupljanje i vrednovanje podataka o ulazima, izlazima i mogućim ekološkim uticajima sistema proizvoda tokom njegovog celokupnog životnog ciklusa. 10. Ocenjivanje uticaja životnog ciklusa. Faza ocenjivanja životnog ciklusa čiji je cilj razumevanje i vrednovanje veličine i značaja mogućih ekoloških uticaja sistema proizvoda. 11. Interpretacija životnog ciklusa. Faza ocenjivanja životnog ciklusa koja obuhvata analizu inventara i ocenjivanje uticaja. Njihovi kombinovani ili pojedinačni nalazi se upoređuju sa utvrđenim ciljem i predmetom radi donošenja zaključaka i preporuka. 12. Analiza inventara životnog ciklusa. Faza ocenjivanja životnog ciklusa koja obuhvata prikupljanje i kvantifikovanje ulaza i izlaza za određeni sistem proizvoda tokom njegovog celokupnog životnog ciklusa. 13. Izlaz. Materijal ili energija koji napuštaju jedinični proces. NAPOMENA: Materijali obuhvataju sirovine, međuproizvode, proizvode, emisije i otpad. 14. Ocenjivač. Pojedinac ili grupa ljudi koji sprovode ocenjivanje životnog ciklusa. 15. Sistem proizvoda. Skup materijalno i energetski povezanih jediničnih procesa koji izvršavaju jednu ili više definisanih funkcija. NAPOMENA: Pojam „proizvod“ obuhvata ne samo sisteme proizvoda već i sisteme usluga.  16. Sirovina. Primaran ili sekundaran materijal koji se koristi za proizvodnju proizvoda. 17. Granica sistema. Mesto spajanja sistema proizvoda sa životnom sredinom ili sa drugim sistemima proizvoda. 18. Transparentnost. Otvorena, sveobuhvatna i razumljiva prezentacija informacija. 19. Jedinični proces. Najmanji deo sistema proizvoda za koji se prikupljaju podaci o toku ocenjivanja životnog ciklusa. 20. Otpad. Svaki izlaz iz sistema proizvoda koji se odlaže. U neke od osnovnih karakteristika LCA metodologije spadaju: LCA treba sistematično i adekvatno da obradi ekološke aspekte sistema proizvoda, od nabavke sirovine do konačnog odlaganja. Podobnost i vremenski okvir LCA studije znatno variraju u zavisnosti od utvrđenog cilja i predmeta. Predmet, pretpostavke, opis kvaliteta podataka, metodologija i rezultat LCA studije treba da su jasni. LCA studije treba da obrade i dokumentuju izvore podataka i da budu jasno i na odgovarajući način saopštene. U zavisnosti od nameravane primene LCA studije potrebno je definisati odredbe koje se odnose na tajnost podataka i zaštitu patenata.  LCA metodologija treba da omogući uključivanje novih naučnih saznanja i poboljšanja aktuelne tehnologije. Nema naučne osnove za svođenje LCA rezultata na jedan sveobuhvatni parametar ili broj, zato što kod sistema koji se analiziraju u različitim fazama njihovog životnog ciklusa postoje brojne suprotnosti (suprotstavljeni ciljevi) i složenosti. Ne postoji jedinstvena metoda za sprovođenje LCA studije, zato organizacije treba da su fleksibilne u praktičnoj primeni LCA. Dizajn za životnu sredinu „Zeleni dizajn“ se danas odnosi na proizvodnju svih delova nekog proizvoda. On uključuje materijal i energiju koji su neophodni za proizvodnju svih delova proizvoda i njihovu „sudbinu“ u trenutku kada se proizvod uništava ili reciklira. „Zeleni dizajn“ ili dizajn za životnu sredinu - DFE (engl. Design for Environment) predstavlja filozofiju integralnog ekološkog razmatranja prilikom dizajna procesa kako za proizvode, tako i za pakovanja koja obuhvata njihove ekološke aspekte i ekološke uticaje. Paradigma za ova ekološka razmatranja naziva se „dizajn za X” - DFX (engl. “design for X”), gde X može da bude: A - Sklapanje (engl. Assembly). Razmatranje mogućnosti sklapanja uključujući: jednostavnost i lakoću sklapanja, sklapanje bez grešaka, sklapanje uobičajenih delova.  C - Usklađenost (engl. Compliance). Razmatranje regulatorske usklađenosti potrebne za proizvodnju i upotrebu uključujući problematiku kao što su npr. elektromagnetna kompatibilnost i usklađenost sa ekološkim zakonima i zahtevima. E - Životna sredina (engl. Environment). Razmatranje ekoloških aspekata proizvoda, minimiziranje ekoloških uticaja proizvoda, racionalno i štedljivo korišćenje energije za proizvodnju i upotrebu proizvoda itd. M - Mogućnost proizvodnje (engl. Manufacturability). Razmatranje koliko dobro može da se integriše dizajn u fabričke procese, kao što su npr. fabrikovanje i sklapanje. MC - Snabdevanje materijalima i primenljivost komponenti (engl. Material Logistics and Component Applicability). Razmatranje kretanja i upravljanja materijalima u fabrici i upotrebi, kao i odgovarajućih primenljivosti komponenti i materijala. O - Naručljivost (engl. Orderability). Razmatranje uticaja dizajna na procese naručivanja iz perspektive potrošača, kao i razmatranja proizvodnje i distribucije. R - Pouzdanost (engl. Reliability). Razmatranje problematike kao što je npr. elektrostatičko pražnjenje, otpornost na koroziju i operacije u različitim uslovima okruženja. SL - Sigurnost i prevencija odgovornosti (engl. Safety and Liability Prevention). Pridržavanje standarda sigurnosti i dizajna tako da se izbegnu  zloupotrebe i preventivno deluje radi izbegavanja skupih akcija. S - Servisiranje (engl. Serviceability). Dizajn za olakšavanje početnih instalacija, kao i za popravku i modifikaciju proizvoda tokom upotrebe i u servisnim centrima. T - Testiranje (engl. Testability). Dizajn za omogućavanje testiranja u fabrikama i prilikom upotrebe na svim nivoima kompleksnog sistema: uređaji, table strujnih kola, itd. Načela DFE pristupa su sledeća: 1. Organizacija koja sprovodi DFE mora da internacionalizuje svoja ekološka razmatranja i obaveze. 2. Organizacija mora da sistematično vrednuje svoje ekološke ciljeve u skladu sa odgovarajućom proizvodnjom, ekonomijom, regulativom, društvenim i političkim faktorima. DFE koji se primenjuje na dizajn proizvoda obuhvata dizajniranje za odlaganje otpada, dizajniranje za recikliranje, dizajniranje za prevenciju zagađenja i dizajniranje za konzervaciju resursa. DFE ohrabruje razvoj ideja koje uključuju: redukciju otpada u proizvodnim procesima, recikliranje proizvoda i/ili pakovanja (čime proizvodi postaju kompostabilni), a sve sa ciljem olakšavanja promena u procesu dizajna koje donose mnogo više prednosti nego troškova kompaniji koja ga primenjuje. Takođe DFE predstavlja holistički način posmatranja proizvoda pružajući koristi kupcima i poslovnim subjektima i na taj način predstavlja „dobitno-dobitni“ poduhvat (“win- win“) kao marketinški koncept. Samo prodavanje proizvoda i isticanje njegovih ekoloških osobina više nije dovoljno, kupci i poslovni subjekti primarno donose odluke o vrednosti prilikom ocenjivanja proizvoda. Percepcija dodate vrednosti kod ekoloških korisnosti proizvoda zato predstavlja deo ukupnog marketing plana i ne treba da se posmatra kao odvojena, specijalna komponenta za mali i jedinstveni segment tržišta. Najopštije govoreći, neki od glavnih ciljeva DFE koji funkcionišu u sinergiji sa „zelenim marketingom“ su: smanjeni broj delova, smanjeno korišćenje energije, „čistiji dizajn“, koncentrovani proizvodi, ponovno upotrebljiv ili izdržljiv dizajn, proizvodi koji mogu da se recikliraju ili su reciklirani, pakovanje umanjenih dimezija ili bez pakovanja, analiza životnog ciklusa proizvoda. Cirkularna ekonomija Linearna ekonomija je kao model nametnuta industrijskom revolucijom koja predstavlja prekratnicu u odnosu čovek- životna sredina (u negativnom kontekstu). Iz ovih razloga, i u teoriji i u praksi, pokazano je da postojeći razvoj ekonomije ili linearne ekonomije koji se tradicionalno zasniva na principu „uzmi-napravi-baci“ modelu proizvodnje i potrošnje predstavlja totalnu antitezu neophodnom modelu održivosti planete. Ovaj način se interpretira kao linearna ekonomija, i može da se prati sve do početka industrijske revolucije. Za razliku od linearne ekonomije, cirkularna ekonomija ili kružna privreda predstavlja sasvim drugačiji ekonomski model. Ona je u saglasnosti sa sistemima iz prirode na taj način što je usvojila zatvoren kružni okvir u kome ostaju svi materijali koji kruže. Zato se cirkularna ekonomija odnosi na cirkularnost. Cirkularna ekonomija ima važnu ulogu u upotrebi resursa na odgovarajući način tako da se efektivno upravlja velikom količinom otpada koji se generiše. Postoje mnoge prednosti koje se postižu smanjenjem otpada, recikliranjem ili ponovnom upotrebom dobara. Ove prednosti su kako ekonomske tako i ekološke, a ogledaju se u: Smanjenju emisija gasova staklene bašte koji su glavni uzrok globalnog zagrevanja. Povećavanju energetske efikasnosti. Smanjenju količine otpada te posledičnim smanjenjem upotrebe sirovina. Ekonomskom rastu i stvaranju novih radnih mesta. Razvoju novih održivijih i stabilnijih ekonomskih sistema. Održivom upravljanju resursima. Eko marketing Prirodna životna sredina predstavlja inicijalni deo okruženja marketinga, te stoga njena zaštita predstavlja značajan deo modernih marketing strategija koje se nazivaju „zelene“. Ovakav, ekološki odgovoran ili zeleni ili eko marketing se odnosi na zadovoljavanje potreba i želja potrošača za očuvanjem i konzervacijom prirodne životne sredine. Ovi, ekološki svesni potrošači u izvesnoj meri preuzimaju aktivnu ulogu u rešavanju ekoloških problema tako što se bave aktivnostima recikliranja i biranja ekoloških proizvoda prilikom kupovina, kao i samim načinom i stilom svog života. Iz ovoga proizilazi cilj eko marketinga - da izgradi dugoročno orijentisane odnose sa potrošačima koji se zasnivaju na poverenju koje se stiče zadovoljavanjem sledećih glavnih prinicipa: Kvalitet. Ovaj princip se odnosi na ono što je najbolje, a što kompanija može da pruži potrošaču. Integritet. Integritet predstavlja vođenje kompanije u skladu sa njenim vrednostima, odnosno nepostojanje razlike između komunikacije, reklame i promocije kompanije i njenih realnih poslovnih praksi. Iskrenost. Iskrenost predstavlja transparentnost i istinitost kompanije u njihovim odnosima sa potrošačima čak i u slučajevima kada to ne predstavlja pogodno rešenje za kompaniju. Dalje, eko marketing ima za zadatak da kombinacijom četiri elementa marketing miksa (proizvod, cena, promocija i distribucija) proda proizvode i usluge koje nude ekološke koristi u smislu: smanjivanja otpada, povećanja energetske efikasnosti i smanjenja toksičnih emisija. Evolucija eko marketinga ima tri faze: 1. Faza „ekološki zeleni marketing”. Tokom ovog perioda sve marketinške aktivnosti su se odnosile na zabrinutost oko ekoloških problema i obezbeđivanje rešenja za ove probleme. 2. Faza „zeleni marketing za životnu sredinu”. Tokom ovog perioda fokus eko marketinga je bio usmeren na čistije tehnologije i dizajniranje inovativnih novih proizvoda, uz akcenat na vođenje računa o zagađenju i problemu otpada. 3. Faza „održivi zeleni marketing”. Ova faza eko marketinga nastupa krajem 20-og i početkom 21- og veka kao posledica sve veće usmerenosti na potrebne aktivnosti radi ostvarivanja održivosti i održivog razvoju na globalnom nivou. Kada je u pitanju eko marketing treba naglasiti da njegovo definisanje ne predstavlja lak zadatak jer se njegovo preciznije određenje zasniva na nekoliko drugih termina koji nisu jednoznačno definisani, kao npr. društvo, životna sredina, ekološki menadžment... Tako neke definicije eko marketinga su sledeće: Marketing proizvoda za koje se pretpostavlja da su ekološki bezbedni. Sve aktivnosti marketinga dizajnirane da generišu ili olakšaju bilo koju razmenu koja ima nameru da zadovolji potrebe i želje potrošača za minimalnim štetnim uticajima na prirodnu životnu sredinu. Proces holističkog menadžmenta odgovoran za identifikovanje, naslućivanje i zadovoljavanje  potreba potrošača i društva na profitabilan i održiv način. Marketing koji je čvrsto povezan sa konceptom održivosti radi njenog postizanja kroz generisanje i isporuku održivih rešenja uz kontinuirano zadovoljavanje potreba potrošača i stejkholdera. Zaključuje se da se eko marketing može definisati kao: Marketing strategije promovisanja ekološki podobnih proizvoda koje podrazumevaju usaglašavanje marketinških i proizvodnih aktivnosti: modifikaciju proizvoda, izmene u proizvodnom procesu („ozelenjavanje“ proizvodnje), promene u pakovanju, skladištenju, distribuciji i u samom načinu reklamiranja proizvoda i usluga. Ovo podrazumeva uključivanje ekoloških, društvenih i ekonomskih faktora održivosti. Posebna vrsta socijalnog marketinga, s obzirom da se sastoji od niza aktivnosti koje imaju za cilj da identifikuju, utiču i zadovolje potrebe potrošača za različitim vrstama ekološki podobnih roba i usluga. Dalje, eko marketing može da se odredi i na osnovu pomeranja centra opažanja i razmišljanja menadžera i marketara sa posmatranja prirodne životne sredine kao spoljnog uticaja na donošenje odluka, na njeno posmatranje kao centra donošenja marketing i menadžment strategija. Na ovaj način tradicionalna funkcija marketinga koja se fokusira na prepoznavanje i zadovoljenje želja i potreba potrošača za dobiti, se proširuje na održive aktivnosti koje smanjuju negativne ekološke uticaje i brinu o životnoj sredini minimizirajući njena nastala ili buduća oštećenja. Zaključuje se da eko marketing uključuje širok spektar aktivnosti: modifikaciju proizvoda, promene proizvodnih procesa, promene pakovanja, kao i modifikacije reklamiranja. Principi definisanja eko marketinga su: 1. Društvena odgovornost. Društvena odgovornost je koncept po kome kompanije imaju obavezu prema dobrobiti društva u koju se ubraja i odgovornost za minimiziranje i smanjenje štetnih ekoloških uticaja. 2. Holistički pristup. Holistički pristup predstavlja koncept poslovanja kojim se upravlja kao ukupnim sistemom, a ne po pojedinačnim funkcijama i jedinicama, tako da se njegov princip u eko marketingu ogleda ne samo u razmatranju čitavog životnog ciklusa proizvoda, već i u razmatranju ekološke podobnosti proizvoda evaluacijom ekoloških uticaja svake od faza njegovog životnog ciklusa. 3. Dostizanje održivosti. Održivost je koncept po kome današnje poslovne aktivnosti, kao što su zadovoljenje kupaca, vlada, industrija... ali i životne sredine, ne bi trebalo da budu na štetu mogućnosti da se one zadovolje i u budućnosti od strane budućih generacija. Takođe, eko marketing može da se smatra komponentom održivog marketinga koji predstavlja širi koncept i ima za cilj stvaranje vrednosti ne samo za kupca i životnu sredinu, već i za celokupno drušvo i njegov ekonomski razvoj. Dalje, implementiranje filozofije održivosti u praksu eko marketinga zahteva da poslovanja postanu daleko senzitivnija za efikasnu upotrebu svih resursa i to na duži period. Posebno, gubitak prirodnih resursa može značajno da utiče na proizvodnu liniju kompanije i njene sveukupne proizvodne procese. Ovakva promena u orijentaciji, sa kratkoročne na dugoročnu, predstavljaće deo bilo koje potrebne strukturne promene (npr. promene u korporativnoj kulturi i komunikaciji, kao i informacionim sistemima). Možda najubedljiviji argument predstavlja činjenica da je otpad trošak za organizaciju, tako da redukcija otpada, ponovno korišćenje materijala i reciklabilnost predstavljaju važne dugoročne aktivnosti koje smanjuju troškove. Takođe, marketari bi trebalo da budu ohrabreni da ocenjuju troškove novih zakona i regulativa, troškove eventualnih parnica, kao i potencijalne gubitke konkurentne pozicije(a) kao integralnih i kritičnih komponenti svog ekološkog pristupa. Zato, organizacije treba da temeljno razmotre implikacije potencijalnih gubitaka korporativnog i proizvodnog kredibiliteta kao posledice njihovih ekoloških neaktivnosti (npr. izbegavanjem svake ekološke inicijative) ili nametnutog pristanka (npr. ekološke akcije se sprovode jedino ako su zakonski obavezne). 9 9 Kleiner (1990) ocenjuje da ljudi koji pokušavaju da radikalno izmene korporacije iznutra su često u veoma neprijatnom položaju. Korporativna kultura i politički pritisci stvaraju gotovo nepremostiv otpor svakoj iznenadnoj, čak i dobroj promeni. Frause & Colehour (1994) smatraju da rešenje ove dileme možda leži između „sačuvajte sve“ (granice rasta ekologizma) i „iskoristite sve“ (razuzdani kapitalizam). Problem tako postaje kako obrazovati menadžere da sa jedne strane vode računa o troškovima/profitima, a sa druge strane da vode računa o socijalnoj odgovornosti ili ulozi ili obavezama koje organizacija ima kao aktivni učesnik socijalnog sistema unutar koga deluje. Suština eko marketinga leži u razvoju ekološki podobnih proizvoda, za koje su potrošači uvereni da su im dodate ekološke vrednosti, te zato odlučuju da ih kupe. U razvoju dodatnih vrednosti proizvoda na ekološkim osnovama, mora da se uspostavi ekološka obaveza koja je za organizaciju najpodesnija i najizvodljivija u uslovima u kojima se ona nalazi. Ovo znači da organizacija može da primeni neki od sledećih koncepata eko marketinga: uspostavljanje pravih „zelenih” ciljeva, demonstriranje društvene odgovornosti, usklađenost sa ekološkim propisima, reagovanje na konkurentske inicijative na ekološki osvešćenim tržištima, pružanje preciznih ekoloških informacija, identifikacija proizvoda koje odlikuje ekološka podobnost, fokusiranje na razvoj proizvoda na osnovu održivosti i zahteva održive proizvodnje, formiranje realnih cena, eliminisanje nepotrebnih pakovanja, praktikovanje „zelenije” distribucije, efikasnija promocija ekološki podobnog poslovanja sa ciljem minimiziranja negativnih uticaja poslovanja na životnu sredinu, pojednostavljeni načini za prihvatanje zelenih proizvoda od strane potrošača. Kompanije koje su usvojile neku od ovih ekoloških odgovornosti, suočile su se sa koristima koje donosi usvajanje ekološkog pristupa. Neke od aktivnosti koje su pri tome implementirane obuhvataju: razvijanje zahteva za zelenim proizvodima kod potrošača, trošenje novca na edukaciju kupaca (npr. štampanje različitih informativnih brošura), izgradnja nove infrastrukture radi omogućavanja recikliranja i prevencije zagađenja. Za razliku od tradicionalnog marketinga koji raspolaže sa nizom uspostavljenih marketinških kanala, eko marketing se suočava sa daleko kompleksnijim zadatkom, jer mora da pronađe adekvatne kanale komunikacije koji će ne samo doći do potrošača iz ciljne grupe, već u isto vreme preneti poruku o svim komponentama ekološke podobnosti proizvoda i poslovanja celokupne organizacije. Ove razlike se odnose na sledeće: korišćenje novih formata oglašavanja; korišćenje Interneta i novih oblika oglašavanja npr. putem društvenih mreža; novi načini brendiranja zelenog proizvoda; eko marketing i strategija niše; korisnici zelenog proizvoda koji postaju njegovi ekološki promoteri i promoteri zaštite životne sredine. Zaključuje se da su ključni elementi eko marketinga sledeći: uravnotežen pristup društvenim, tehnološkim, ekonomskim i fizičkim aspektima poslovanja koji omogućava kompanijama da napreduju; akcenat na dugoročnom održivom razvoju kvaliteta, a ne na kratkoročnom neodrživom kvantitativnom rastu; holistički pristup koji ima za cilj da promeni pravac dosadašnjih neodrživih poslovnih teorija i praksi; posmatranje potrošača kao stvarnog ljudskog bića, a ne hipotetičkog racionalnog ekonomskog entiteta; isticanje zadovoljavanja stvarnih potreba potrošača, a ne stimulisanje njihovih površnih želja; prepoznavanje činjenice da potrošači i društvo ponekada imaju višestruke i konfliktne želje i potrebe; posmatranje kompanije i svih njenih aktivnosti kao dela proizvoda koji ona nudi potrošačima; prepoznavanje da dugoročna priroda današnje ekonomije nije održiva, te da će u budućnosti biti poželjna mala i lokalna tržišta; prihvatanje koncepta ekoloških performansi koji uključuje performanse proizvoda za vreme i posle njegove upotrebe, te ekološki uticaj kompanije koji doprinosi stvaranju i marketingu proizvoda bilo gde u lancu snabdevanja;  težnja za dodavanjem društveno-ekološke vrednosti pored tehno-ekonomske vrednosti. Imati brend „zelene kompanije“ predstavlja korist za organizaciju. „Zeleni imidž“ stvara mnogo pozitivniji imidž u javnosti koji za uzvrat poboljšava prodaju, povećava cene zaliha i otvara prilaz glavnim tržištima. Takođe, ovakav imidž može da poveća ukupnu percepciju o kvalitetu proizvoda, a kada se udruži sa ekološkim koristima sadržanim u proizvodu i/ili njegovoj upotrebi može da obezbedi dodatnu vrednost koju preferiraju ekološki orijentisani potrošači. Ne treba zaboraviti da promene u zakonskoj regulativi utiču na odluke i strategije marketinga jedne organizacije. Kupci imaju prednosti kada se govori o ekološkim pitanjima, s obzirom da se podrška javnosti ekološkim stavovima gradila još od prvog Dana Zemlje koji je održan 1970. godine, kao globalna kampanja podizanja nivoa ekološke svesti. Ova ekološka svest se pretvorila u multidimenzionalna pitanja na tržištu na kome kupci zahtevaju ekološki podobnije proizvode i ponašanje od strane marketinga. Neke od sledećih tema predstavljaju primere odgovora na ova pitanja: 1. Zeleno je čisto. Kupci žele proizvode i proizvođače koji zagađuju životnu sredinu u najmanjoj mogućoj meri. Kampanje koje prikazuju kompanije koje čine prave stvari u vezi sa životnom sredinom i njenom zaštitom osvajaju poene kod ekološki orijentisanih kupaca. 2. Kupuj zeleno, sačuvaj Zemlju. Ovo je fraza koju često koriste neki marketinški stručnjaci i prodavci. Na svakom nivou prodaje, marketari povezuju ekološka pitanja sa samim činom  kupovine. Zato implementiraju ekološka shvatanja u najrazličitije marketinške poruke. 3. Zeleni simboli su sredstva marketinga. Najpopularniji od ovih simbola su „kružne strelice“ - Mobijusovi krugovi na pakovanjima proizvoda koje pokazuju da li se ili ne, ta pakovanja mogu reciklirati.10 4. Pakovanje predstavlja prvo sredstvo za prenošenje ekoloških poruka. Za većinu kupaca ambalaža/pakovanje predstavlja poruku kada se radi o zelenom marketingu. Većina kupaca neće da se opterećuje istraživanjem istorijata odnosa kompanije prema životnoj sredini, njenom ekološkom politikom ili pitanjima poput toga da li kompanija zauzima pristup holističkog menadžmenta. Oni jednostavnu uzmu pakovanje i u roku od samo nekoliko sekundi nakon što pogledaju oznake na njemu donose konačnu odluku da li će kupiti određeni proizvod ili ne. Zato različite vrste logotipa, simboli i pisane informacije mogu da pomognu prilikom donošenja odluka o kupovini. 5. Zeleno znači iskreno. Ukoliko kompanija nije iskrena u promovisanju svojih ekoloških tvrdnji, biće „prozvana“ sa velikog broja različitih strana. Oštrija marketinška pravila u celom industrijalizovanom svetu ograničavaju slobodne, neodređene ili neistinite marketinške tvrdnje. 10 Istraživanje Američke asocijacije za šume i papir pokazuje da je najmanje 55% svih kupaca tražilo „kružne strelice“ kao simbol reciklaže papira barem prilikom neke od kupovina, što predstavlja značajan porast u odnosu na 29% iz prethodnih godina.  6. Organizacija je zelena u onoj meri u kojoj su zelene i njene akcije. Neke kompanije su potrošile milione dolara na redizajniranje pakovanja, proizvoda i na marketinške kampanje namenjene ekološki svesnim kupcima. Ove akcije mogu da predstavljaju bespotrebno trošenje novca ukoliko nisu propraćene i stvarnim progresom u svakoj od faza poslovanja organizacije. Zaključuje se da je eko marketing u službi održivog razvoja i funkciji ekološke podobnosti proizvoda, te stoga mora da obuhvati i: ispitivanje i kreiranje ekološki osvešćenih tržišta (edukacija), označavanje i plasiranje ekološki podobnih proizvoda, promociju održivosti i održivog razvoja. Ekološko označavanje Ekološka oznaka predstavlja oznaku koja identifikuje ukupne ekološke osobine proizvoda (dobara ili usluga) zasnovane na osnovu razmatranja njegovog životnog ciklusa, a u okviru određene kategorije proizvoda. Ekološko označavanje je volonterski postupak u službi eko marketinga koji pomaže proizvođačima da istaknu ekološke osobine i aspekte svojih proizvoda. Na ovaj način proizvođači pružaju informacije potrošačima o ekološkim uticajima proizvoda za vreme njihovog celokupnog životnog ciklusa - od ekstrakcije sirovina, obrade sirovina u potrebne materijale, preko proizvodnje, distribucije proizvoda do prodajnih mesta, njihove upotrebe, pa do konačnog odlaganja na deponije. Na ovaj način, ekološkim obeležavanjem se postiže da ekološki podobni proizvodi budu prepoznatljiviji na tržištu, odnosno omogućava se za: Poslovanje. Način za merenje ekoloških performansi i komuniciranje na tržištu putem ekoloških akreditacija proizvoda. Potrošače. Vodič koji omogućava potpune informacije o ekološkim osobinama i aspektima proizvoda te tako olakšava odluke o kupovini. Vlade. Ohrabrenje za donošenje odluka koje potpomažu promene u ponašanju proizvođača i potrošača na putu ka ostvarivanju dugoročne održivosti. Ekološkim označavanjem podstiče se: održivost i održivi razvoj; zaštita životne sredine; efikasnije korišćenje energije; racionalno korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa; uvođenje ekoloških praksi na državnom, regionalnom i globalnom nivou; očuvanja ekosistema i biodiverziteta; unapređenje sistema upravljanja otpadom uvođenjem recikliranja i ponovne upotrebe; bolje upravljanje štetnim supstancama u proizvodima; primena čistije proizvodnje; razvoj novih „zelenijih“ tehnologija proizvodnje;  jednostavnije trgovanje na ekološkim tržištima. Treba naglasiti da ekološko označavanje predstavlja samo jednu vrstu označavanja ekoloških performansi proizvoda i da se odnosi na obezbeđivanje informacija za potrošače o relativnom ekološkom kvalitetu proizvoda. Samo poreklo ekološkog obeležavanje se vezuje za rastuću globalnu zabrinutost oko zaštite životne sredine od strane vlada, kompanija i šire javnosti. Ekološko obeležavanje se inicijalno, a najviše u razvijenim zemljama, javilo kada su komercijalna preduzeća prepoznala da ekološka zabrinutost potrošača može da bude „prevedena“ u tržišnu prednost za određene proizvode čije su ekološke osobine istaknute na odgovarajući način, kao npr. „reciklabilno“, „eko-prijateljski“, „manje energije“, „sadržaj recikliranih materijala“... Na ovaj način ekološkim obeležavanjem se omogućava izbor proizvoda i usluga po odgovarajućim specifičnim ekološkim i društvenim kriterijumima. Imajući u vidu da se ekološko obeležavanje odnosi kako na celokupni lanac vrednosti proizvoda, tako i na celokupni životni ciklus proizvoda, ono ima potencijal za poboljšanja i inovacije, inicirajući proizvodne procese sa poboljšanim ekološkim performansama. Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO u svojim standardima serije ISO 1402x identifikuje i definiše tri tipa ekoloških oznaka i deklaracija na osnovu sledeće klasifikacije: Tip I - ekološke oznake. Predstavljaju dobrovoljni program označavanja proizvoda koji se dodeljuje od nezavisne treće strane na osnovu više ekoloških kriterijuma. Dodeljuju se isključivo proizvodima kojima je ocenjen životni ciklus.  Ekološke oznake su zasnovane na ambicioznim kriterijumima kvaliteta životne sredine i one garantuju da označeni proizvodi poštuju najviše standarde zaštite životne sredine u tom segmentu tržišta. Proces dodeljivanja oznaka tipa I se sastoji iz izbora i razmatranja: o kategorije proizvoda, o ekoloških kriterijuma proizvoda, o funkcionalnih karakteristika proizvoda. U ekološke oznate tipa I spadaju: Plavi anđeo (Nemačka), EU cvet (Evropska unija), Ekoznaka (Japan), Nordijski labud (skandinavse zemlje) i dr. Tip II - samodeklarišuće tvrdnje. Odnose se na tvrdnje proizvođača o ekološkim karakteristikama proizvoda, ali su često usmerene na specifične uticaje na životnu sredinu kao što su potrošnja energije i poljoprivredne prakse, a primenjuju se samo u specifičnim sektorima. Oznake tipa II su npr.: pakovanje za recikliranje, od recikliranog materijala, biorazgradivo, smanjena potrošnja vode, smanjenje otpada, itd. Tip III - ekološke deklaracije. Ovaj tip označavanja proizvoda je namenjen komunikaciji između kompanija i retko se može naći na proizvodima namenjenim slobodnoj prodaji. Oznake ovog tipa ističu ekološke performanse proizvoda koje obezbeđuju detaljnije kvantitativne informacije u cilju omogućavanja objektivnog poređenja proizvoda koji imaju istu funkciju. Takođe, standardima serije ISO 1402x je definisano devet opštih principa za razvoj i korišćenje ekoloških oznaka i deklaracija. Ovi principi su: 1. Princip 1. Ekološke oznake i deklaracije moraju biti jasne, precizne, sadržavajući proverene i relevantne informacije. 2. Princip 2. Procedure i zahtevi za pripremu ekoloških oznaka i deklaracija neće biti usvojene ili primenjene u slučaju da prouzrokuju nepotrebne prepreke za međunarodnu trgovinu. 3. Princip 3. Ekološke oznake i deklaracije moraju biti zasnovane na naučnoj metodologiji koja je dovoljno temeljna i sveobuhvatna da podrži tvrdnju i rezultate koji su tačni i koje je moguće proveriti. 4. Princip 4. Informacije koje se odnose na proceduru, metodologiju i kriterijume korišćene da podrže ekološke oznake i deklaracije moraju da budu dostupne i dostavljene u slučaju zahteva zainteresovanih strana. 5. Princip 5. Pri kreiranju ekoloških oznaka i deklaracija uzimaju se u obzir svi relevantni aspekti životnog ciklusa proizvoda. 6. Princip 6. Ekološke oznake i deklaracije ne sprečavaju inovacije koje održavaju ili poboljšavaju ekološke performanse proizvoda. 7. Princip 7. Svi administrativni zahtevi ili zahtevi za informacijama koji se odnose na ekološko označavanje i deklarisanje su ograničeni samo na neophodne kako bi se postigla usaglašenost sa važećim kriterijumima i standardima za oznake i deklaracije.  8. Princip 8. U proces kreiranja ekoloških oznaka i deklaracija trebalo bi uključiti sve zainteresovane strane putem otvorenih i participativnih konsultacija. 9. Princip 9. Stranke koje kreiraju ekološke oznake i deklaracije treba da omoguće kupcima i potencijalnim kupcima dostupnost informacija o ekološkim aspektima proizvoda ili usluga. PROBLEMATIKA KOJU REŠAVA EKOLOŠKA PODOBNOST PROIZVODA Razvoj ekološke podobnosti proizvoda podrazumeva adekvanto (ekološko) upravljanje input i output uticajima faza kompletnog životnog ciklusa proizvoda na životnu sredinu (u kontekstu njihovog smanjivanja), a time i posledičnu regulaciju i rešavanje problematike celokupnog ekološkog uticaja određenog proizvoda. Uticaj proizvoda na životnu sredinu Delovanje proizvoda na životnu sredinu se karakteriše brojnim uticajima koji se javljaju u svim fazama posmatranog životnog ciklusa proizvoda. Ovo je razlog zbog koga je za utvrđivanje ukupnog uticaja proizvoda na životnu sredinu potreban detaljni kvantitativni i kvalitatativni opis ekoloških uticaja svake pojedinačne faze njegovog kompletnog životnog ciklusa. Nažalost, istraživanja sprovedena do danas koja se odnose na uticaje različitih materijala i proizvoda na životnu sredinu, su veoma površna i to iz sledećih razloga: Ne postoji dovoljno osnovnih informacija potrebnih za kvantitativnu analizu proizvoda. Takođe, u većini slučajeva, nema dostupnih i pouzdanih podataka (industrija ne pruža informacije, a obrada podataka je različita u zavisnosti od lokacije i situacije). Različiti uticaju na životnu sredinu (koji su često neuporedivi) trebaju da se porede i mere. Pripisivanje proizvodima njihovih uticaja na životnu sredinu mora da bude pouzdano, što znači da jedinice koje se koriste prilikom kalkulacija moraju da imaju realnu osnovu. Dominirajući input i output uticaji faza kompletnog životnog ciklusa proizvoda na životnu sredinu Dominirajući uticaji proizvoda na životnu sredinu koji se javljaju u svakoj fazi njegovog kompletnog životnog ciklusa prikazani su u Tabeli 1. TABELA 1. Dominirajući uticaji faza kompletnog životnog ciklusa proizvoda na životnu sredinu Rb Faza Aktivnost faze Dominirajući kompletnog (primeri) uticaj na životnog ciklusa životnu sredinu proizvoda 1. Ekstrakcija Kopanje i Oštećenje sirovina vađenje rude, prirode, erozija izgradnja zemljišta; rizici, infrastrukture, potrošnja i transport... iscrpljivanje sirovina i nastanak čvrstog otpada; zauzimanje prostora; potrošnja energije; buka, emisije u zemljište/vodu/ vazduh 2. Proizvodnja Proizvodnja Potrošnja materijala materijala, materijala, proizvodnja energije i vode; aditiva... nastanak čvrstog otpada; emisije u zemljište/vodu/ vazduh; buka; rizici 3. Prerada Dizajn, Potrošnja materijala u proizvodnja materijala, proizvode proizvoda... energije i vode; nastanak čvrstog otpada; emisije u zemljištu/vodu/ vazduh; buka;  rizici 4. Upotreba/ Ponašanje Rizici; emisije u korišćenje potrošača; zemljište/vodu/ proizvoda trajnost; vazduh; potrošnja upotrebni vek; energije i vode jednokratno/ višekratno korišćenje; održavanje... 5. Kraj korišćenja Sistemi Nastanak čvrstog proizvoda/otpad sakupljanja otpada; otpada... zauzimanje prostora; oštećenje prirode 6. Zbrinjavanje Sortiranje, Nastanak čvrstog otpada spaljivanje, otpada; (spaljivanje/ konačno zauzimanje deponovanje) odlaganje na prostora; deponijama... oštećenje prirode; rizici; potrošnja energije; emisije u zemljište/vodu/ vazduh 7. Dorada/ponovno Transport, Pozitivan efekat korišćenje ispiranje... na praktično sve uticaje na životnu sredinu; potrošnja energije; emisije u zemljište/vodu/ vazduh 8. Prerada otpada/ Transport, Pozitivan efekat recikliranje proizvodnja na praktično sve sekundarnih uticaje na životnu sirovina... sredinu; potrošnja  energije; emisije u zemljište/vodu/ vazduh 9. Transport (veza Izgradnja Oštećenje prirode između faza) infrastruktura, i rizici; drumski, zauzimanje železnički i drugi prostora; transport, potrošnja upotreba energije; buka; transportnih emisije u sredstava... zemljište/vodu/ vazduh Oštećenje prirode Oštećenje prirode predstavlja uticaj na životnu sredinu koji se prevashodno javlja u prvoj fazi bilo kog životnog ciklusa proizvoda. Odnosi se na različite reperkusije na životnu sredinu.11 Činjenica je da je teško da se kvantifikuje gubitak društvene imovine i narušavanje prirode, vizuelna oštećenja pejzaža itd. Čak su teško izvodljive kvalitativne procene ovog uticaja na životnu sredinu. Potrošnja i iscrpljivanje sirovina Glavni problem u istraživanju potrošnje i iscrpljivanja sirovina, kao uticaja na životnu sredinu, vezan je za kvantifikovanje oskudnosti i obnovljivosti sirovina. S obzirom da ovi aspekti moraju da se uključe u analizu, u bilo kojoj ekološkoj oceni za korišćenje neobnovljivih i 11 Npr. sečenje drveća, vađenje rude, izgradnja puteva… oskudnih sirovina,12 trebalo bi da postoji različito rangiranje od onoga koje se koristi za obnovljive sirovine.13 Takođe, očigledna je razlika između pojedinih kategorija zaliha neobnovljivih sirovina koje su dostupne u manjoj ili većoj meri. S druge strane, nivo oskudice i iscrpljivanja neobnovljivih sirovina, kao i nivo oskudice i regeneracije obnovljivih sirovina važan je isto koliko i količina proizvoda koja se javlja kao otpad. Međutim, teško je da se ostvari kvantitativni prilaz oskudici/iscrpljivanju i obnovljivosti sirovina u svim fazama posmatranog životnog ciklusa proizvoda. Za sada, ovi aspekti životne sredine se uzimaju u obzir u komparativnom smislu i kvalitativno. Za određivanje potrošnje sirovina14 uglavnom se koriste dve vrste jedinica: potrošnja izražena u kilogramima proizvedenog materijala, potrošnja izražena u funkcionalnim jedinicama15 proizvoda. Potrošnja energije 12 Kao što su npr. nafta i bakar. 13 Kao što su npr. drvo i druga biomasa. 14 Trebalo bi naglasiti činjenicu da se u proizvodnji nekih proizvoda koristi veliki broj najrazličitijih sirovina zajedno sa mnogobrojnim aditivima i dodacima. 15 Funkcionalne jedinice su količine proizvoda potrebnog da predstavi određenu funkciju (npr. 40 boca za mleko koje se višekratno koriste 25 puta/tura da zapakuju 1.000 litara mleka). Uvođenje funkcionalnih jedinica proizvoda omogućava kvantifikovanje upotrebnog veka i potencijala za ponovno korišćenje alternativnog proizvoda (npr. 1.000 kartona mleka). U poređenju sa drugim uticajima na životnu sredinu, potrošnja energije u različitim fazama životnog ciklusa proizvoda se nešto lakše kvantifikuje,16 pri čemu je ona obično najveća u prvoj i drugoj fazi17 životnog ciklusa (i standardnog i kompletnog). S druge strane, svaki povraćaj energije koji je dobijen spaljivanjem otpada od proizvoda, treba da se odbije od ukupne potrošnje energije za ceo životni ciklus proizvoda. Emisije u zemljište, vodu i vazduh Emisije predstavljaju dalekosežne uticaje na životnu sredinu koji se javljaju u svim fazama životnog ciklusa proizvoda (uključujući i transport), a koji mogu samo da se približno kvantifikuju. Za „grubo” kvantifikovanje emisija zagađivača u vodu i vazduh mogu da se koriste „jedinice zagađenih medijuma životne sredine” (mere zagađenja vode i vazduha), pri čemu se emisije različitih supstanci18 izražavaju u pojedinačnim jedinicama. Nastanak čvrstog otpada Informacije o uticaju čvrstog otpada na životnu sredinu su primarno poznate za fazu kraja korišćenja proizvoda/otpad. Naravno, određene količine čvrstog otpada se javljaju i u 16 Iako je ova kvalifikacija lakša, uvek bi trebalo da se oprezno sprovodi. 17 Ekstrakcija sirovina i proizvodnja materijala. 18 Kao što su npr. ugljen monoksid i kadmijum. drugim fazama životnog ciklusa proizvoda posebno za vreme ekstrakcije sirovina, proizvodnje materijala i prerade materijala u proizvode. Sigurnost i toksičnost U istraživanju ovih uticaja na životnu sredinu ne pridaje se adekvatna pažnja određenim proizvodima i materijalima. Iako sigurnost i toksičnost ne predstavljaju dominantne ekološke probleme, njihov uticaj na životnu sredinu nije nevažan tokom celokupnog životnog ciklusa proizvoda, posebno za vreme transporta, prve, druge i četvrte faze19 životnog ciklusa (i standardnog i kompletnog). Sigurnost se odnosi na rizike po zdravlje zaposlenih, izvođača, potrošača, lokalnog stanovništva... za vreme različitih procesa i faza životnog ciklusa proizvoda. Iako su napravljeni pokušaji da se aspekti rizika industrijskih aktivnosti izraze putem tzv. eksternih izveštaja o sigurnosti, ovi rizici teško mogu da se kvantifikuju. Sličan problem je vezan i za toksičnost koja predstavlja uticaj supstanci na životnu sredinu koji se karakteriše time što može da naškodi organizmima u relativno malim dozama. S obzirom da se korišćenje ovakvih supstanci odvija tokom celog životnog ciklusa proizvoda20 ne sme nikako da se potceni težina ovog uticaja na životnu sredinu. 19 Ovi rizici variraju od npr. rizika u rudarstvu od iskakanja voza (koji prevozi hlor) iz šina, do mogućih povreda potrošača u kući od oštrih limenih konzervi. 20 Npr. počev od prisutnosti toksičnih supstanci na radnom mestu, do prenošenja (razmene, transfera) komponenti iz pakovanja (kao proizvoda) u hranu, što može dovesti do alergijskih reakcija.  Ponovno korišćenje i recikliranje Ponovno korišćenje i recikliranje imaju pozitivan uticaj na životnu sredinu koji treba da bude naglašen prilikom ekološkog ocenjivanja materijala za proizvode, s obzirom da su različite studije pokazale da su ovi uticaji od velikog značaja za ukupnu ekološku ocenu bilo kog proizvoda. Najveći „efektivni povraćaj”21 se javlja u slučaju ponovnog korišćenja proizvoda.22 Korišćenje sirovina i njihovo vraćanje u proces putem recikliranja ima mnogo manji pozitivan uticaj.23 Nažalost, ne postoje kvantitativne informacije o različitim vrstama uticaja proizvoda u fazi zbrinjavanja otpada24 na životnu sredinu, što znači da nisu u potpunosti razrađene prednosti ponovnog korišćenja i recikliranja usled nekvantifikovanih podataka o nedostatcima i prednostima alternativnih opcija. S druge strane, pozitivan uticaj ponovnog korišćenja i recikliranja proizvoda na životnu sredinu je ograničen usled dodatnog transporta, dodatnog skladištenja, kao i svih emisija za vreme dodatne obrade i proizvodnje. Drugi razlozi se odnose na korišćenje ekstra aditiva u procesima recikliranja.25 21 Npr. izbegnute emisije i potrošnja energije itd. 22 Pod ovim se podrazumeva korišćenje proizvoda ponovo u iste svrhe (npr. depozit/povratna boca). 23 Npr. staro gvožđe, otpadni papir… 24 U slučaju spaljivanja i konačnog odlaganja proizvoda na deponije. 25 Npr. prilikom recikliranja plastike i aluminijuma.