Српски народ под османлијском влашћу (PDF)

Српски народ под османлијском влашћу од краја 15. до краја 18. века Државно и друштвено уређење Османског царства Османско царство било је централизована монархија на челу са султаном који је имао неограничену власт. Султанова власт почивала је на овлашћењима које је имао а...

Српски народ под османлијском влашћу од краја 15. до краја 18. века Државно и друштвено уређење Османског царства Османско царство било је централизована монархија на челу са султаном који је имао неограничену власт. Султанова власт почивала је на овлашћењима које је имао а свакако његова најзначајнија полуга власти била је војна моћ, он је био врховни војни заповедник и одлучивао је о свим војним питањима. Осим тога, највећи део обрадивих површина у царству било је у његовом власништву и таква земља називала се миријска земља. Ту земљу би султан делио својим поданицима као награду за њихово учествовање у ратним походима. Своју власт султан је спроводио преко развијеног чиновничког апарата. Централни орган државне управе било је Царско веће, или Диван, које је имало саветодавну улогу. Њиме је председавао владар, али је то право у 15. веку препустио великом везиру, који је био друга најзначајнија личност у царству и султанов први заменик у свим цивилним и војним пословима. Уз везира, чланови Дивана били су и војне судије (казаскери), управник државних финансија који се називао дефтердар и главни секретар. Поред султана и великог везира, трећа веома утицајна личност у царству био је највиши верски поглавар шејх-ул- ислам. Он је био поглавар улеме – друштвеног сталежа који су чинили учени теолози и професори у верским школама. Шејх-ул-ислам, није се мешао у политичке односе али је његово мишљење о свим питањима било значајно тако да су се султани често са њима саветовали о свим важним питањима везаним за функционисање царства. Основна војна и управна област у Османском царству био је санџак, којим је у султаново име управљао санџакбег. Његова основна дужност је била да се стара о безбедности области која му је поверена и да са својим ратницима (спахијама) учествује у рату. Друга његова обавеза били су и неки управни послови, које је најчешће обављао преко својих службеника. Санџакбег је остајао на свом положају од једне до три године, када је губио службу или био премештен у другу област. С њиме су одлазили и сви његови службеници. Судска област унутар санџака називана је кадилук, а на њеном челу био је кадија који је имао ограничену судску власт (у кривичним стварима делио ју је са санџакбегом и султаном), надзирао је прикупљање пореза и градску управу. Санџаци су били подењени на нахије, али оне нису имале своје старешине. Више санџака чинило је беглербеглук или 1 пашалук, који је био војноуправна област на чијем челу се налазио султанов намесник беглербег или паша. У 14. веку, била су основана два беглербеглука – Анадолијски у Малој Азији и Румелијски на Балкану. После освајања Будима 1541. године створен је Будимски беглербеглук, а у његов састав, поред санџака створених на територији некадашње угарске државе, укључени су и санџаци формирани на просторима некадашње српске средњовековне државе као што су Смедеревски, Крушевачки, Вучитрнски и Зворнички. Беглербегови или паше су са санџакбеговима командовали спахијском војском у области која им је била подређена и били су дужни да се одазову на султанов војни позив. Становништво у Османском царству било је подељено на две основне групе, које су се разликовале по правима и обавезама. Прву групу чинило је становништво исламске вере. Другу групу чинило је немуслиманско становништво, које је већином живело у европском делу државе. Они су третирани као неверници који су били обавезани на покорност у статусу држављана другог реда. Такође имали су и обавезу да плаћају порез који се звао харач. Ова дажбина представљала је неку врсту таксе за то што је толерисано њихово постојање у исламској држави. Плаћањем харача било је заштићено њихово право на живот у складу са њиховим обичајима, укључујући право на веру, али са извесним ограничењима. Нису могли да обављају јавне службе, а била су им ограничена нека права у приватном животу, нарочито у погледу одевања и величине кућа, што је требало да укаже на њихов инфериоран положај. Са друге стране исламско становништво у царству, делило се на аскер-сталеж који је ратовао, обављао државне службе и био ослобођен пореских обавеза, и рају - становништво које се углавном бавило земљорадњом и помало занатима и које је плаћало порезе. Велики значај у царству је имала војска, која се делила на морнарицу и копнене снаге. Окосницу војске чинили су јаничари који се били сврстани у пешадијске и коњичке чете. Они су били у сталној војној служби и примали су плате из државне благајне. Те јединице су обично попуњавање из редова хришћана данком у крви или девширма како су то Турци називали. Турци су сваке треће или седме године од хришћанских породица узимали најбољу мушку децу узраста од 7 до 20 године, потом би их преводили у ислам и школовали у верским школама и припремали за војну службу. То је представљало врхунац суровости према хришћанима па су стога Срби с правом ову појаву називали данком у крви. Они најспособнији су могли да се уздигну до највиших положаја у царству. Један од таквих био 2 је и Мехмед-паша Соколовић, Србин из Босне, који је постао велики везир. Јаничари су били најелитнији род војске, али не и највећи. Од њих је била бројнија провинцијска спахијска коњица, а спахије су за своју службу добијали земљишне поседе и право да убирају неке дажбине од раје у селима. У случају да се не одазову на султанов војни позив губили би посед. - Српски народ у Османском царству Освојене српске земље Турци су одмах укључивали у свој државни систем. На простору средњовековне српске државе створен је већи број санџака – основних војних и управних области. Најважнији међу њима су били Смедеревски, Крушевачки, Призренски, Вучитрнски, Скадарски, Зворнички, Босански и Херцеговачки. Својом величином се истицао Смедеревски санџак, који ће у 19. веку, постати окосница за стварање модерне српске државе. Срби, као и остали хришћани, припадали су двема великим друштвеним групама – раји и становништву са повлашћеним положајем. Срби су углавном били припадници раје. Они су били у обавези да плаћају порезе држави, од којих је најважнији био харач, а такође су плаћали намете својим феудалним господарима спахијама, од којих је најважнији био десетак, да иду у рат, на позив и у пратњи феудалаца. По паду српске средњовековне државе крупних српских феудалаца било је мало и они су или бивали погубљени од освајача, или су успевали да се повуку у Угарску (Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бакићи). Међу српским становништвом постојала је и једна повлашћена категорија. У питању су били Срби сточари или власи како су се још називали. Сточарска села су била расута по брдима и планинама. Они су живели у катунима које чинило више породица или скупина породица. Они су плаћали посебан порез, који се звао филурија и исти је обухватао дукат на кућу, две овце са по једним јагњетом и једног овна. Међутим средином 16. века, Срби сточари су изгубили привилегован положај и постали су раја - Пећка Патријаршија Срби под Османлијама трпели су бројна насиља, угњетавања и неправде. Од мноштва негативних појава, две су оставиле најдубљи траг међу Србима – данак у крви и 3 исламизација. Готово идентична ситуација била је и у Хабзбуршкој монархији где су Срби били подвргнути покатоличавању. У тим тешким временима по наш народ постојала је само једна установа која је окупљала цели српски свет и бринула о њему. Била је то Српска православна црква. Турци су одмах по освајању Србије признали Српску патријаршију и патријарху Арсенију II наметнули плаћање данка. Јужне епархије Пећке патријаршије припојене су Охридској архиепископији, чак и само седиште – Пећ. Патријаршија је задржала своју црквену власт на просторима северне Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Турци су је укинули почетком 16. века, и присајединили Охридској архиепископији, која је била у саставу Васељенске патријаршије. Повод за укидање дало им је држање српских феудалаца уочи Мохачке битке која се одиграла 1526. године, у којој је угарска војска претрпела тежак пораз од Турака. Тада је Павле Бакић са својом браћом пребегао у Угарску. Такав потез турских власти је изазвао буну смедеревског епископа Павла (1528- 1532), који се борио и против Турака а и против намера охридског архиепископа Прохора да потчини патријаршију Охридској архиепископији. У својој намери да обнови Патријаршију епископ Павле није успео. Међутим средином 16. века, тачније 1557. године, долази до обнове Пећке патријаршије. На то су битно утицала два разлога: учешће Срба у освајању Баната 1551/52. и жеља утицајног великог везира Мехмед-паше Соколовића да се и на тај начин одужи свом народу. Први патријарх обновљене Пећке патријаршије био је Макарије Соколовић (1557-1574), блиски рођак Мехмед-паше Соколовића. Његова званична титула била је архиепископ пећки и патријарх свих Срба, а име црквене области под његовом управом Српска патријаршија. Она је у турским документима називана Пећка патријаршија па се временом тај назив одомаћио у историографији. Након Макарија још четворица патријарха су потицала из породице Соколовић. Јурисдикција Пећке патријаршије простирала се на свим територијама где су живели Срби и где су успоставили црквену организацију: Македонија, источни део Бугарске, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Војводина, српска места у Мађарској, Хрватској, Далмацији и Славонији. Јерархију патријаршије чинили су патријарх, архиепископ, митрополит, владика, архимандрит, игуман, монаси и обични свештеници. На челу цркве био је Архијерејски сабор, који је бирао патријарха и епископе, а султан их је потврђивао бератима уз новчану надокнаду. Црква је имала и судску власт, пресуђивала је у брачним и још неким мање важним споровима. Пећка Патријаршија је одржавала цркве и манастире, обнављала их, 4 када је било могуће подизала мање цркве, најчешће брвнаре. Највећи значај патријаршије је у томе да је окупила под своје окриље сав српски народ, чувала његову средњовековну немањићку традицију, старала се о јединству православних Срба и штитила народ од унијаћења и исламизације. До почетка 17. века, црква је одржавала добре односе са турским властима. Међутим ратне прилике и погоршање положаја српског народа приморали су цркву да се меша у политичке односе Турске и хришћанских држава, Аустрије, Венеције и Русије. Она је помагала хришћанске државе и у томе се истакао патријарх Јован (1592-1614) и његов наследник патријарх Пајсије (1614-1647). Због свега тога порта (турска влада) је изгубила поверење у Пећку патријаршију, поготову после двеју великих сеоба Срба предвођених патријарсима. Све то дало је повода султану Мустафи III да изда ферман 1766. године, којим укида Пећку патријаршију. Био је то најтежи ударац српском народу после пада средњовековне Србије. Међутим, остале су две њене митрополије, које су, свака на свом простору и према могућностима, наставиле да брину о српском народу – Карловачка и Цетињска митрополија, једна у Турском царству, друга у Хабзбуршкој монархији. - Сеобе Срба Било је много узрока који су доводили до учесталих сеоба Срба под турском влашћу: турски војни походи, пустошења, насиља, учешће у бунама, устанцима и ратовима, глад и немаштина. Велике сеобе су покретане после ратних неуспеха аустријске војске против Турака. Срби су учествовали у аустријској војсци, као што је био случај у време Бечког рата (1683-1699). Да би привукао Србе на своју страну, аустријски цар Леополд I обратио им се једним прогласом, нудећи повластице и привилегије, и они су се масовно одазвали позиву. Када су Турци почели да бележе успехе у рату, уследила је Велика сеоба Срба 1690. године. Патријарх Арсеније III Црнојевић (Чарнојевић) је бежећи пред Турцима, у пратњи свештенства и народа са простора Косова и Метохије, Македоније и Рашке, носећи са собом црквене драгоцености, кренуо на север и стигао у Београд. Ту су одржали народно-црквени сабор, на којем је одлучено да се пошаље у Беч епископ Исаија Ђаковић да тражи црквену аутономију и за патријарха јурисдикцију какву је имао под Турцима. Турци су покушали да их задрже и врате обећањима да ће им све опростити и ослободити их данка за две године, 5 али у томе нису успели. Срби су прешли Саву и Дунав и населили се на просторима Јужне Угарске. Претпоставља се да се преселило више од 60.000 људи. Следећа значајна сеоба одиграла се пола века касније. Поново је један патријарх, повео Србе у сеобу. Био је то патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, који је са Србима узео учешћа у аустријско-турском рату 1737-1739. године, и потом морао да се сели у Угарску. По броју исељеника ова сеоба је била знатно мања. Ова сеоба је оставила више негативних последица на Српску православну цркву у Турском царству, слабећи њене позиције и положај српског народа а са друге стране ојачала је положај цркве и повећала бројно стање Срба у Јужној Угарској. Поред Јужне Угарске, Срби су се селили и у Русију, а територијама које су населили дали су имена Нова Србија и Славеносрбија. 6