Природни гас: Увод и извори

Природни гас је фосилно гориво које се састоји углавном од метана.
То је чистији извор енергије у поређењу са угљем и нафтом, јер током сагоревања емитује мање угљен-диоксида.
Природни гас се користи за грејање домова, генерисање електричне енергије и за производњу разних производа, као што су ђубрива и пластика.

Природни гас се налази у земљи, углавном у формацијама седиментних стена.
Најчешћи извори природног гаса су традиционалне бушотине у копненим и морским областима, као и неконвенционалне формације, као што је шкриљац.

Природни гас се екстрахује из земље помоћу бушења и експлоатације лежишта.
Након екстракције, гас се пречишћава и транспортује кроз цевоводе до места употребе.
Транспорт природног гаса може се вршити и путем бродова (у течном облику - LNG) или камиона.

Емисија угљен-диоксида током сагоревања природног гаса је знатно мања у поређењу са угљем и нафтом.
Природни гас емитује и друге штетне гасове, као што су метани и азот-оксиди, али у знатно мањим количинама од других фосилних горива.
Експлоатација природног гаса може довести до загађења воде и ваздуха, као и до оштећења екосистема.

Природни гас се сматра прелазним горивом које може да помогне у смањењу емисије угљен-диоксида док се прелази на чисту енергију.
Развијају се нове технологије за ефикаснију експлоатацију и транспорт природног гаса.
Постоји континуирана потражња за природним гасом широм света, што подстиче његову развојну и производну индустрију.

Природни гас је значајан извор енергије који има своје предности и недостатке.
Важно је размотрити све факторе – од еколошке одрживости до економске исплативости – пре него што се донесе одлука о коришћењу природног гаса.

Еволуција живота је сложен процес који се развијао милијардама година.
Научници верују да је живот на Земљи настао од неживих материја.
Рани облици живота били су једноћелијски организми.
Кроз време, еволуција је произвела разноликост живота на Земљи, од бактерија до биљака и животиња.
Еволуција није линеаран процес, већ процес гранања, где се врсте развијају у различитим смеровима.

Природна селекција: Процес у коме организми са карактеристикама које су боље прилагођене својој средини имају већу шансу да преживе и репродукују се, преносећи своје гене на потомство.
Генетичка варијација: Различитости у генима међу појединцима у популацији, настале рекомбинацијом или мутацијама. Ова варијација је основа еволуције.
Мутације: Случајне промене у ДНК, које могу бити штетне, корисне или неутралне. Мутације су извор генетичке варијације.
Дрифт: Случајне промене у фреквенцији гена у популацији, које су уобичајене у малим популацијама.

Фосилни записи: Очувани остаци или трагови древних организама, који показују како су се врсте мењале током времена.
Анатомија: Сличности у анатомији различитих врста, које указују на заједничког предака.
Ембриологија: Сличности у развоју ембриона различитих врста, које указују на заједничког предака.
Биогеографија: Распоред врста широм света, који се може објаснити њиховом еволуцијом и миграцијама.
Молекуларна биологија: Сличности у генетичком коду различитих врста, које указују на заједничког предака.

Човек је еволуирао од примата, укључујући мајмуне и гориле.
Кључне карактеристике које чине човека јединственим су: усправни ход, велики мозак, способност заговорника и коришћење језика.
Еволуција човека је дуг и сложен процес, који још увек траје.